Jedne strašne olujne noći, dok su munje parale nebo a gromovi se prolamali šumom, u maloj
skrivenoj jazbini na svijet je došao mali lisac. Nije znao ništa o tome šta se dešava vani, samo je
osjećao majčin topli jezik kako ga liže i gladi. Te noći na svijet je došlo još šestoro njegove
braće i sestara. Svi su se, mali i drhtavi, stiskali i pripijali uz svoju iscrpljenu majku.
Dani su prolazili a oni su rasli u toploj mračnoj jazbini, sisali majčino mlijeko i igrali se.Tako je
prošlo mjesec dana. Mali lisičići su narasli, ojačali i došlo je vrijeme da prvi put izađu vani.
Majka je oprezno njušila vazduh dižući njušku uvis, dugo i pažljivo osluškivala, a kad je bila
sasvim sigurna da nema opasnosti pozvala ih je da izađu na zaravan ispred jazbine. Mladunci su izlazili oprezno na danje svjetlo.Nakon mračne jazbine blistava sunčeva svjetlost ih je
zaslijepila. Teturali su žmirkajući. Majka ih je bodrila i dočekivala. Zadnji je izašao mali lisac.
Pogledao je žmirkajući sretno svoju majku a ona je sa zaprepaštenjem zurila u njega.
Mali lisac je imao plave oči! Tako nešto se nikada nije desilo.
Gospođa svraka, koja je s obližnjeg drveta sa interesovanjem posmatrala prvi izlazak malih
mladunaca odmah je odlepršala šireći šumom glas o malom plavookom liscu. Nije prošlo dugo i čitava šuma je brujala o tome. Životinje su dolazile i zagledale ga.
“Vrlo čudno, vrlo čudno”, govorili su svi i sumnjičavo klimali glavama.
Mali lisac nije shvatao čemu tolika gužva. Plave oči, pa šta! Veselo ih je gledao i smiješio se.
Nakon izvjesnog vremena svi su se već navikli na njegove oči i ostavili ga na miru. Samo je
stara sova huktala: ”Neće biti dobro, neće biti dobro…”
Šta tačno neće biti dobro mali lisac nije znao, ali nije ni razmišljao o tome. Uskoro su mladunci
prestali sisati i majka im je donijela njihovog prvog miša za ručak. Kakvo je to bilo uzbuđenje!
Mladunci su obilazili i njuškali ga, a onda su kao po komandi zarili svoje zubiće u meso i počeli
da jedu. Samo je mali lisac bio po strani i grickao bobice s nekog grma. Majka je bila začuđena.
Pomislila je da možda nije gladan i nije ništa rekla. Sutradan je ponovo donijela miša. Mladunci
su sada ne oklijevajući navalili na njega, samo mali lisac opet nije jeo.
“Zašto ne jedeš?” upita ga majka.
“Ne sviđa mi se taj miris”, reče mali lisac. “Više volim bobice.”
Majka razrogači oči a gospođa svraka, kojoj su mali lisičići bili posebno interesantni, umalo ne
pade s drveta od zaprepaštenja.
“Kako to?”upita majka.
“Bobice su ukusne, meso nije !” bezbrižno odgovori mali lisac.
“O moj bože, o moj bože!” ponavljala je majka nervozno hodajući ukrug i mašući svojim
velikim kitnjastim repom. Onda je nestala u šumi i nakon nekog vremena vratila se noseći jaje.
“A sad?” upitala je.
Mali lisac samo onjuši i sa odvratnošću se okrenu od njega.
“Fuj !” reče on.
Brat i sestra su se otimali oko tog jajeta, ali on uopšte nije mario za to.
“Ha, ha, ha!” kreštala je svraka. ”Ne voli meso, ha,ha,ha,ha,ha,ha…” nije prestajala.
“Ćuti dok te nisam očerupala!” zareža majka na nju, ali ona samo zaleprša krilima i odleti
smijući se i krešteći u šumu.
“Maleni”, opet pokuša majka, ”da malo lizneš jaje, možda će ti se svidjeti?”
“Fuj, fuj, fuj! Smrdi! Ne mogu to jesti! Ja volim bobice!” odlučno reče mali lisac.
Braća i sestre se počeše smijati.
“Ha, ha, ha, voli bobice!”
Svi su se valjali po travi od smijeha. Majka ga je zabrinuto gledala. Prvo njegove plave oči, pa
sad ovo. Kako će preživjeti u šumi? Svi će mu se smijati, to nije normalno… Stotine misli
prolazilo je kroz njenu glavu. Mali lisac je za to vrijeme mljackao mirisne, crvene jagodice ne
obraćajući pažnju na ostale, koji su se i dalje smijali.Sutra je novi dan, pomisli majka, možda ce
sutra biti drugačije. Medjutim i sutra je sve bilo isto. Mali lisac je i dalje odbijao hranu koju je
majka donosila mladuncima i jeo samo ukusne, raznobojne bobice i travke.
Šuma je brujala o neobičnom liscu. Stara sova je hučala :” Govorila sam ja…nece biti
dobrrrooo…” Životinje su mu se rugale i smijale oponašajući ga :”Fuj,fuj!”
Ostali mladunci nisu htjeli da se igraju s njim. Govorili su da nije normalan i da im ne prilazi.
Mali lisac bi se tužno povlačio i sam provodio dane lutajući daleko od svih. Nije mogao shvatiti
zašto ga odbacuju. Samo je malo drugačiji od njih, zar je to tako strašno? Majka je bila ljuta na
njih, pokušavala ga je zaštititi koliko god je mogla ali to je bilo teško.
Došao je dan kada su svi mladunci morali poći svojim putem. Naučili su loviti i sami se hraniti,
porasli su,ojačali i morali su ići dalje. Tako i mali plavooki lisac.
Majka je bila očajna.
“Pazi na sebe, sakrij se kad vidiš ljude, ne prilazi selu, niko ne zna da ti ne jedeš kokoši”,
govorila je zabrinuto majka.
“Sve će biti u redu, mama”, rekao je drhtavim glasom mali lisac. “Idem daleko odavde, ali te
nikada neću zaboraviti.”
Pozdravio se sa braćom i sestrama i otišao u šumu. Svraka ga je pratila krešteći:”Fuj,fuj!” ali on
je nije gledao. Otići ću daleko i naći mjesto gdje me neće ismijavati, mislio je mali lisac, dok mu
je srce u grudima lupalo od straha. Naći ću sigurno to mjesto.
Noć je pala brže nego što je mislio. Morao je odmah naći neko skrovište. Zavukao se ispod jedne visoke jele čije su grane skoro dodirivale zemlju. Legao je na mirisni, debeli pokrivač od iglica i drhteći od straha sklopio svoje plave okice.
Probudila ga je oluja. Vjetar je fijukao a kiša pljuštala čak i kroz guste grane jele. Znao je da tu
ne može ostati. Lutao je šumom tražeći neku rupu u koju bi se mogao uvući. Iznenada ju je
ugledao ispod jednog velikog grma.
Otvor je bio mali ali i on je bio sitan. Polako, odupirući se zadnjim nogama, mali lisac se nekako
uvuče u rupu.Unutra je bilo mračno ali suvo i toplo. Iznenada munja sinu a lisac tačno
ispred sebe ugleda dva oka kako zure u njega.
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!” vrištao je mali lisac.
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!”derao se neko u tami.
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaa!”opet mali lisac.
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!”opet neko iz tame.
Jedva nekako mali lisac prestade da se dere i upita:”Ko je tamo?”
“Jaaaaa saaaaammmm”, drhtavim glasom neko reče.
“Ja sam mali lisac, ko si ti?”
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!” opet se začu dreka.
“Ko si ti?” upita opet lisac.
“ Jaaaa saaammm Zeeellle zekkkoo”, jedva se ču iz mraka.
“ Baš pljušti večeras”, ljubazno reče mali lisac.
“Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!” opet će zeko.
“Prestani da se dereš, kiša će stati, neće zauvijek padati!”
“Aaaaaaa, ne derremm se zbbboggg kišššee negggooo zbbbbog tebbbeee!”
“Zašto?” začuđeno upita lisac.
“Pojjješććeššš me ,aaaaaaaaaaaaaa, majko moja, aaaaaaaaaa!”
Mali lisac se nasmija. “Ne brini se, neću te pojesti. Ja ne jedem meso.”
“Kkkakkko nnne jedddeš messo?” mucao je mali zeko.
“Jedem samo bobice, meso ne volim.”
“Ne jedeš meso!” sad odvažnije ponovi zeko. “Ko je još vidio lisca koji ne jede meso?”
“Eh, ja sam izgleda jedini “, reče mali lisac i ispriča zeki kako je morao otići iz svoje šume jer su
ga svi ismijavali. Zeko, sad već miran, sažaljivo klimnu glavom.
“Nedostaje li ti mama?” upita zeko.
“Da”, drhtavim glasom reče mali lisac.
“I ja sam izgubio svoju mamu”, jedva procijedi mali zeko.
“ Zaista, kako?” upita mali lisac.
“ Sutra ću ti ispričati”, tužno reče mali zeko.
Ućutaše na trenutak, svako zaokupljen svojim mislima.
“Idemo spavati, ovo deranje me potpuno iscrpilo”, reče zeko i pribi se uz malog lisca koji se
sklupča oko njega i omota ga svojim debelim repom da mu ne bude hladno.
Tako dva mala drugara utonuše u san, dok je kiša lila a vjetar zavijao među granama drveća.
Spavali su nesvjesni oluje, grijući jedan drugog i ne sluteći kakve ih sve zajedničke avanture
očekuju.
U tami duboke šume,
dok su sve biljke spale,
okoti jednoga dana
lija liščiće male.
Na skrivenoj čistini,
blizu hrastova starih,
ugleda prvi put šuma
lisca očiju plavih.
Cijela je šuma stala,
sova je rekla : “Uh!”
Sa grane čak je pao
stari debeli puh.
Da zlo još bude veće,
on nije jeo meso
i svi rekoše uglas:
“Ovdje mu nije mjesto!“
Tužno je gledala lija
svog malenog sina
kako drhteći strahom
odlazi put daljina.
Kiša je lila strašno,
munje parale noć,
prestrašen mali lisac
u zaklon je morao poć’.
U suvoj, dubokoj jami
zeko se mali krio,
kada je vidio lisca
prestravljen on je bio.
“Ne brini mali zeko”,
ljubazno lisac reče,
“da li bih mogao ovdje
provesti ovo veče ?”
Jutro je svanulo vedro,
na nebu blistala duga,
prvi put u životu
lisac je imao druga.
956
Comments are closed