Družina

Juče tačno
oko pet,
kad čaj pije
čitav svijet,
začuh zvona
rezak zvon,
pred vratima
bješe slon.
Zapanjeno
gledala sam,
pljuštala je
hladna kiša,
na glavi mu
kišobrančić
a pod njime
vidjeh miša.
“Dobro veče”,
začuh miša,
“znate, evo..
pada kiša.
Izvinite
što smetamo
ali zaklon
mi trebamo.”
Ta naravno”,
rekoh ja,
“ali samo
da se zna,
u malenoj
živim kući
ne znam kako
slon će ući.”
Dunu surlom
jako slon
pa izduva
k’o balon.
Stisnuo se
k’o kravata,
tako prođe
on kroz vrata.
I kolače
nađoh neke,
skuvala sam
svima čaj,
“Izvinite”,
miš mi reče,
“sa nama je
znate …zmaj.”
Tu ostadoh
ja bez teksta
“U redu je,
ima mjesta.”
Ugura se
i zmaj tako,
napravismo
žurku lako.
Pjevali smo
svi u glas,
udarao zmaj
je bas.
Potrajalo to do jutra
“Doviđenja…
Možda sutra…”
Nestadoše iza ugla.
Mišić, slon
i strašni zmaj.
Navratite nekad!”
viknuh i
tu priči dođe kraj.

Tako kaže priča ova,
kad je glava puna snova
sve se može, sve je lako
vjerovati može svako.