Zamislite sada jedan dvorac na vrhu stijene. Na najvećem prozoru vidi se velika glava mame zmaja. Njen brižni pogled uperen je u pravcu najviše kule odakle se čuje udaranje neke loptice o zidove zbog čega crepovi na kuli veselo poskakuju kao da su žabice. U kuli živi zmaj jedinac.
Svake večeri mama zmaj i njen voljeni sin vode sličan razgovor.
-Jesi li oprao noge zlato? – dovikuje mama.
-Nisam, odbrusi on, ali sasvim tiho. Zmajevi ne peru noge.
-Šta kažeš, srećo moja, nešto te ne čujem dobro. Jesi li?
-Oprao sam noge mama, oprao! -zaori se iz kule.
-Budi pristojan, pile moje. -tepa mu mama dok se zmaj roguši od muke.
-Laku noć, zlato mamino!
-Laku noć mama! -odgovara glas iz kule.
I tako se nad zamkom spušta još jedna noć. Mama zmaj zaspi čim spusti glavu na jastuk.
Ali, ove večeri, umjesto da krene na spavanje, mladi zmaj se iskrao iz svoje sobe na vrhu kule i sjeo na visoki zid koji je čuvao zamak.
-Silazi s tog zida -opomijala ga je mama danju -mogao bi pasti
Mama zmaj mnogo je voljela svog sina i stalno se brinula da mu se ne dogodi nešto.
Sad je mama spavala i on je na miru mogao mahati krilima, bacati kamenčiće i plašiti usnule ptice.
-Ja sam jedan zmaj a mama me zove pile moje.- jadikovao je samome sebi .
-Ima li pile ovako veliku glavu i strašni rep, krila kojima se mogu pokriti dvije livade? Moja mama ne vidi koliko sam ja porastao. Ona samo vidi kad ja ostavim prljave čarape ispod kreveta i po pola sata opominje me kako trebam oprati uši. Uh!
-Hu! Hu! Uzvratila je sova s vrha kule i prekinula zmaja u glasnom razmišljanju.
-Lako je tebi sovo.- nastavio je svoju žalopojku mladi zmaj. -Tebi ne govore stalno uradi ovo, uradi ono.
U šumi pored zamka začulo se neko krckanje. Počeli su se kotrljati kamenčići, sova je glasno huknula a neka jeka joj je uzvratila iz daljine. Zmaj je šmugnuo u svoju sobu i zatvorio vrata. Navukao je svoje crvene čarape za spavanje i pokrio se velikim prekrivačem koji je, s mnogo ljubavi, sašila njegova tetka.
Cijeli je zamak utonuo u noćnu tišinu. Miševi su sanjali velike sireve, golubovi ukusna zrna, mama zmaj u snu se igrala sa svojom bebom, mladi zmaj sanjao je kako mu se dive nakon bitke u kojoj je pobijedio zmajolovca i uništio mu mač i štit.
I tako su sanjali sve do jutra kada se na velikim vratima začulo glasno kucanje.
-Ustajte, spavalice!- zaorilo se umjesto pozdrava. Zmaj je skočio iz kreveta i pojurio iz kule u svojim crvenim čarapama. U zamak je stigla njegova tetka Vatrolina.
-Ljubi ga tetka, kako mi je samo porastao!- grlila je tetka zmaj svog nećaka.
Mama zmaj se mučila oko sestrine velike torbe s darovima koja se jedva mogla ugurati kroz vrata .
-Trebala bi zamijeniti ta vrata Žarolina (tako se zvala mama zmaj), govorila je Vatrolina pozdravljajući se sa svojom sestrom.
-Ili bi ti trebala dolaziti s manjim torbama.- odgovarala je Žarolina.
Njih su dvije uvijek razgovarale tako. Kada bi ih slušao neko nepoznat, pomislio bi da se stalno prepiru oko beznačajnih sitnica. Zmaj jedinac je šmugnuo u svoju kulu kako bi skinuo čarape a tetka Vatrolina se udobno smjestila pored velikog ognjišta u najvećoj dvorani zamka. Mama zmaj joj je kuhala čaj dok je umorna gošća protezala noge i krila, stresajući prašinu od dugog puta.
-Jesi li gladna?- pitala je Žarolina sestru.
-Mogla bih malo sogan-dolme.- odgovarala je Vatrolina sestri, srčući glasno čaj.
Vatrolina je imala zdrav, zmajski apetit. Omiljeno jelo joj je bila zmajska sogan-dolma. Dok je bila mlada i išla u zmajsku školu, putovala je često u krajeve u kojima se ovo jelo pripremalo na poseban način.
Ogromne glavice luka od kojih se jelo pripremalo rasle su na samo jednom mjestu u cijelom kraljevstvu. Lukovice su se kuhale u džinovskom loncu dok su stanovnici kraljevstva plakali satima. Onda se miješala riža i meso maslačka koje se moglo nabaviti samo u specijaliziranim mesnicama. Tom su se smjesom punile skuhane lukovice.
-Žao mi je, draga moja.- odgovarala joj je sestra. Ti kao da ne čitaš novosti iz Zemlje. Jedino polje na kome raste zmajski luk prisvojio je strašni Ognjoslav. Cijena za taj luk je postala previsoka. Ognjoslav postavlja zadatke i ako ih ne izvršiš moraš godinama okopavati i plijeviti luk.
Ognjoslav je bio nastariji i najstrašniji zmaj u kraljevstvu. Vatrolina je zaprepašteno pogledala svoju sestru.
-Znači, nema više sogan-dolme!?
-Nema.- odgovorila je sestra. – Smislit ćemo već neko slično jelo.
Zanesene razgovorom sestre nisu ni primijetile mladog zmaja koji se pojavio na vratima i pažljivo slušao o čemu govore. Jedna mala svjetiljka zasvijetlila je u njegovim mislima.
Sinula mu je ideja kako da usreći svoju tetku a u isto vrijeme pokaže mami kako više nije mali. Dok su njih dvije razgovarale on se iskrao iz zamka i poletio u pravcu farme strašnog Ognjoslava. Na toj farmi mogle su se naći najneobičnije biljke iz cijeloga svijeta. Šećerne lubenice veličine osrednjeg čamca, dostojanstveno su se usidrile u dnu polja. Sredina je bila rezervirana za martovsko grožđe od koga se pravio posebni sok za strašljive zmajeve. Bijela mrkva, biberasti peršun i troglavi kupus rasli su na samom rubu farme. Negdje pri vrhu, iz zemlje su virile nevjerovatno velike glavice zmajskog luka.
Mladi zmaj se čudom čudio svemu što se na farmi moglo vidjeti. A onda, sasvim neočekivano, iz obližnjeg šumarka se pojavila neka prilika i počela pjevati.
-Užasno. – pomislio je zmaj u sebi.
Pjesma je doista zvučala kao škripa gvozdene kapije koja se otvara samo jedan put godišnje.
Iz kuće na vrhu brda začuo se glas starog Ognjoslava:
-Opet pjevaš, kćeri moja! Kakav divan glas imaš.
-Njen bi glas mogao poslužiti kao sredstvo za mučenje.- pomislio je zmaj.
Na njegovu nesreću, mislohvatice-biljke koje su čitale misli, počele su kucati kao alarm i cijelim poljem počeo je ozvanjati zvuk: tik-tak, tik-tik-tak,tak, pa sve brže I brže.
Ognjoslav je izletio iz kuće i raširio ogromna krila a njegova raspjevana kćer je uplašeno zašutjela. Zmaj je bio otkriven jer su se mislohvatice ponašale kao prave izdajice. Morao je izaći pred bijesnog, starog zmaja.
-Što tražiš ovdje?- pitao je ovaj strogo.
-Trebam luk za sogan-dolmu. Moja tetka mnogo voli ovo jelo.- mucao je mladi zmaj.
-Luk, tetka, pih! Kakav si ti to zmaj? Kriješ se u grmlju?! Jesu li ti rekli kako se plaća luk s moje farme?
-Čuo sam ponešto.- zamuckivao je zmaj.
-Ponešto! Ponešto! Kada si se već drznuo doći trebaš čuti sve. Ako želiš luk, moraš izvršiti zadatak koji ti postavim. Ako to ne obaviš, godinu dana ćeš plijevititi povrće na mojoj farmi i trpjeti mislohvatice.
-Zmajolina, donesi knjigu! -rekao je Ognjoslav svojoj kćeri .
Dok bi trepnuo okom, Zmajolina je odletjela i donijela neku veliku knjigu zagonetki.
-Koliko luka trebaš? Od toga ovisi težina zadatka?
-Pa, koliko je potrebno za jedan čestit ručak. – odgovarao je zmaj kolutajući očima.
Zmajolina se nasmijala a otac ju je strogo pogledao.
-Dakle, evo.- govorio je listajući. Kaži ti meni što je uvijek mlado? Dobro pazi jer imaš pravo na samo jedan odgovor.
Zmaj se zamislio. Sve što se rodi jednom odraste.
-Tako nešto ne postoji.- izletjelo mu je i onda se, prekasno, sjetio da je potrošio svoj odgovor.
Zmajolina je žalosno odmahnula glavom a Ognjoslav se gromko nasmijao.
-Valjda ti je jasno da si upravo zaradio novi posao.
U zraku se stvorio ugovor na kome je Ognjoslav urezao znak.
-Vidimo se sutra u ranu zoru. Pazi da ne zakasniš!
Kada su mama i tetka saznale za sve što se dogodilo, dvorac je počeo sijevati od vatrenih govora kojima su se nadvikivale. Zmaj je pokajnički sjedio. Nije bilo pomoći. Morao je na posao. Već idućeg jutra mama ga je probudila u samu zoru, skuhala mu čaj i ispekla palačinke.
I tako je zmaj počeo raditi na farmi. Polako je upoznao narav svake biljke. Mislohvatice su se navikle na njega i nisu ga suviše gnjavile. Ponekad mu je Zmajolina pomagala u poslu.
Svake večeri se vraćao svojoj kući gdje je mama kuhala ukusna jela za svog sina i brižno ga pitala:
-Jesi li se umorio sine? Zašto si mi tako ozbiljan? Gnjavi li te stari Ognjoslav? Samo reci pa će mu mama pokazati kako se bere zmajsko grožđe!
-Dobro sam mama, odgovarao je umorni zmaj. Jedva je čekao da se domogne svog kreveta.
Prošao je tako mjesec, pa drugi, a zmaj se sve više radovao svome poslu. Ono što nikome ne bi priznao ni u snu, bila je istina da se Zmajolini radovao najviše.
Ona je bila šašava kako samo jedna zmajica može biti. Kada bi posao oko biljaka bio gotov, njih dvoje su se igrali zmajskih igara u kojima se mnogo letjelo, skakalo i zamišljalo. Zmajolina je bila brza i spretna. Čak mu ni njezino pjevanje više nije bilo tako grozno.
Godina je prošla mnogo brže nego što je zmaj očekivao. Svanuo je posljednji dan i zmaj se s nekom tugom zaputio na farmu. Mama Žarolina je cijelo jutro pjevala u kuhinji narodnu, zmajsku pjesmu “Slobodo -slobodice” .
Stari Ognjoslav čekao je ispred svoje kuće i prijateljski mahao krilima.
-Sada znam odgovor.- rekao je mladi zmaj. Ja ću mojoj mami uvijek ostati mlad i djetinjast. Tako je to sa svom djecom na svijetu. Nikada ne stare u očima svojih roditelja.
Ognjoslav je kimnuo glavom.
-Dobro si obavio svoj posao. Možeš uzeti luka koliko želiš.
Zmajolina se tužno pokazala na prozoru. Zmaj i Zmajolina su se pogledali a
mislohvatice su počele tik-takati. Tiho pa sve glasnije, dok cijelo polje nije zvonilo.
Prošlo je od tada mnogo vremena. Mladi zmaj je završio zmajski fakultet i dobio posao u Ministarstvu zmajske poljoprivrede. Stari Ognjoslav pristao je da mu da Zmajolinu za ženu i njhovoj sreći nije bilo kraja.
Tetka Vatrolina do mile je volje mogla uživati u ukusnim sogan-dolmama .
Svi su bili sretni, zadovoljni i dobre volje a mama Žarolina treptala je od ponosa kad god bi joj pogled pao na njenog velikog, snažnog i pametnog sina.
337
Comments are closed