KUKURIKU

Kukurikuuuuuuu, kukurikuuuuuu…derao se iz sveg glasa pijetao Rajko stojeći na vrhu kokošinjca i istežući šiju .
Ka ko ko ko, ka ko ko ko zakokodakaše koke uplašeno u kokošinjcu a jedna zaleprša krilima i pade s prečke na kojoj je spavala snijevši u letu jaje koje pade na pod i razbi se.
“Ode još jedno jaje…”, reče vraćajući se na prečku.
“Ja se ne sjećam kad sam snijela jaje”, reče druga, ”sve zbog tog njegovog kukurikanja.”
“Ovo je prevršilo svaku mjeru! Niti spavamo, niti nosimo jaja …dokad više?” raskokodakaše se i ostale.
Kokodakale su još neko vrijeme žaleći se na Rajka, a onda meškoljeći se ponovo utonuše u san.

Kukuriiiiikuuuuuuuuuu…..
Na taj zvuk domaćin se trznu u krevetu, udari glavom o ivicu natkasne, jauknu i otvori oči. Bio je mrkli mrak.
Kukuriiiiikuuuuuuuuuu…..
Nabi jastuk na glavu pokušavajući prigušiti tu dreku ali nije puno pomagalo.
“Začepi više!” dreknu i zavitla papuču kroz otvoren prozor.
“E, ovakvog drekavca nikad nismo imali”, promrmlja domaćica pospano.

U mračnoj štali krava umorno otvori oči s tamnim podočnjacima. “Opet kukuriče.”
“Meeeee”, zameketa koza , ”kako više nije ostao bez glasa.”
“A, šta kažeš?” reče stari nagluvi konj.
“Meeeeeee…kukuriče, eto šta!” dreknu koza jače.
“Ja ništa ne čujem”, reče konj.
“Kad si gluv k’o top“, javi se guska Matilda iz svog ćoška.
“E, da mi se samo naspavati“, muknu krava i odmahnu repom.
“Ovako više ne ide“, zabrunda veliki čupavi pas koji je bio čuvar dvorišta i tišina se opet spusti na toplu, ugodnu štalu.

Kukurikuuuuuu… Kukurikuuuuu
“Šta je ovo, pa grlo ću oderati kukuričući“, mislio je zabrinuto pijetao. “ Ne znam šta je to sa mnom, nikako ne mogu da prestanem. Svi kukuriču ujutru a ja…“
Jedva nekako prestade i povuče se na spavanje.

Guska Matilda bila je pravi ranoranilac.Voljela je ujutru šetati dvorištem, provjeriti svaki ćošak i uvijek je prva znala sve što se dešava. Domaćica ju je posebno voljela pa joj je vezala oko vrata jarko crvenu trakicu koju je ona s ponosom nosila.Tog sunčanog jutra, dok je čeprkala po cvijetnoj gredici ispod otvorenog prozora ču kako u kući spominju Rajka. Brže-bolje istegnu vrat i naćuli uši da bolje čuje o čemu se radi.
“Ovako više ne može, noćima ne spavamo, čim se vratimo sa sajma ima da leti u čorbu“, ču ljutiti glas domaćina.
To joj je bilo dovoljno. Pojuri preko dvorišta podižući prašinu dok je crvena trakica lepršala za njom.

“Napraviće čorbu od njega!“ viknu, bez daha ulijećući u štalu, skoro se sudarivši sa psom.
“Stani malo, kakvu čorbu, od koga?“ reče pas.
“Od Rajka, sad sam čula, iz prve ruke“, reče guska dotjerujući perje koje joj se raščupalo od trčanja.
“E tako mu i treba“, javi se koza.
“Jeste da je dosadan ali baš čorbu…“ reče krava sažaljivo.
“A to što ne spavamo noćima? Sinoć si se žalila da su ti podočnjaci do zemlje a sad……žao mi je..“, nastavi koza svađalački.
“Sad ćemo to riješiti“, reče pas i svi krenuše ka kokošinjcu.
Pijetao je čistio perje i uživao na jutarnjem suncu na vrhu kokošinjca.
“Slušaj ti!“ zagrmi pas, “dosta nam je tvog kukurikanja. Niko živ ne spava zbog tebe. Ima da prestaneš i tačka!“
Pijetao ga uvrijeđeno pogleda.“Ma nemoj, ko si ti da mi naređuješ?“
“Svaki pijetao kukuriče ujutru samo se ti dereš po čitavu noć!“ nastavi pas.
Pijetao je ćutao par trenutaka a onda se prkosno nakostriješi.

“E, eto, tako mi se hoće! Kukuričem kad mi se kukuriče! Kome smeta nek’ začepi uši!“

“Kakokoko“, javi se jedna koka,“sva sam jaja porazbijala zbog tebe!“
“Ja ih više ni ne nosim!“ reče druga.
“Ja jedva da imam mlijeka!“ muknu krava.
Guske zagakaše, kokoši se raskokodakaše, ćurke zaćurlikaše i nastade opšta galama.
“Slušaj ti“, javi se guska Matilda nadjačavajući graju, “ti ćeš u čorbu ako tako nastaviš!“
“Ma nemoj“, reče pijetao, “ti to znaš?“
“Znam, jutros sam čula kad je gazda rekao. Čim se vrate sa sajma…cvrrrrrk, gotov si. Pa ti gledaj šta ćeš!“
“Da se mene pita“, oglasi se veliki crno-bijeli mačak sa obližnjeg krova, “ja bih njega davno…“, ne završi rečenicu nego se samo obliznu od uha do uha.
“Svi ste vi dosadni“, reče pijetao narogušeno, “ zavidite mi na mom glasu, to je to!“
“Da baš“, reče pas odlazeći a za njim odoše i ostali. Malo prase koje se tek probudilo, zijevajući je posmatralo gungulu u dvorištu. “Šta se to dešava?“ upita ali niko ga i ne pogleda dok su se, još raspravljajući, vraćali u štalu.

“Kukuričeš, kukuričeš… meeeeeee“, oponašao je Rajko kozu kad su svi otišli, “kao da ja ne bih volio da prestanem…grlo sam ogulio kukuričući. Šta reče Matilda? Završiću u čorbi…“ Strah ga
preplavi.
“Šta ako je stvarno tako? Najbolje da odem odavde. Niko me ne voli, svima samo smetam, ne mogu da spavaju…e, pa sad spavajte koliko hoćete, uživajte u miru i tišini!“ reče pijetao. Skoči na ogradu, još jednom pogleda dvorište i svoj kokošinjac i sa čudnim grčem u stomaku krenu preko livade.

Aaaaaaaaaaaaaahhh, zijevnu mačak budeći se. Protegnu dobro prednje a zatim i zadnje noge, otrese sa sebe par slamčica i prošeta gredom iznad životinja koje su u štali spavale dubokim
snom. Prasence je ležalo pored krave, koza je u ćošku lagano puhkala pri čemu su joj se dlake na bradi dizale i spuštale lepršajući. Pas je ležao glave položene na prednje šape i hrkao. Sunčevi zraci probijali su se kroz pukotine između dasaka kao trakice zlata, a prašina je svjetlucala u vazduhu.
“Kakva idila“, pomisli mačak, “ovo treba iskoristiti“, nakezi se, izbaci kandže i skoči pravo na leđa psu. Pas skoči kao oparen ali dotle je mačak već bio daleko.
“Šta…šta…šta je to bilo?“, ogledao se bunovno. “Ah, odavno se nisam ovako naspavao.“
I druge životinje počeše da se bude svježe i odmorne.
“Baš sam se naspavala“, reče krava, “vime mi je puno“, mahnu repom zadovoljno.
“Ja se uvijek naspavam“, reče konj.
“Neeeeeeeee sumnjaaaaaaam“, izmeketa koza i svi se nasmijaše.

Guska Matilda koja je već obišla dvorište ušeta u štalu.
“Nisam čuo kukurikanje noćas“, reče pas, “izgleda da je kritika upalila“.
“Neka si mu rekao“, meknu koza,“inače nikad ne bi prestao.“ I ostali potvrdno zažagoriše.
Guska Matilda se značajno nakašlja: “Rajko nije kukurikao zato što ga nema.“
“Kako misliš nema?“ reče pas.
“Nema fino… nestao, ispario, odjezdio…kako hoćeš.“
“Eh, pa bar ćemo biti mirni“, reče koza i svi se raziđoše po dvorištu ipak, povremeno gledajući prema praznom krovu kokošinjca.

Sakriven u jednom žbunu, drhtureći više od straha nego od hladnoće čučao je Rajko. Tamni oblaci prekrivali su noćno nebo odražavajući njegovo raspoloženje. Jedva dočeka jutro. Polako
se privuče ogradi. Sakriven u visokoj travi čežnjivo je posmatrao dvorište nadajući se da ga možda traže. Koke su mirno kljucale na suncu i sve je izgledalo uobičajeno.
“Jutros sam snijela dva jajeta“, pohvali se jedna koka. “I ja, i ja,“ oglasiše se i druge.
“Konačno smo se naspavale. Nije bilo onog dosadnog kukurikala da zavija cijelu noć.“
Kad to ču, Rajka obuze duboka tuga. Sve do tog trenutka, negdje duboko u sebi, nadao se da će ga neko pozvati… ali ne. “Niko me ne želi, nikome ne nedostajem“, tiho reče. Okrenu se i
pognute glave ode što dalje odatle.

Sljedeće noći padala je kiša. Tiho i uspavljujući, dobovala je po krovu štale. Ipak, u štali niko nije spavao. Pas se meškoljio, krava se premještala s lijeve na desnu stranu a koza uzdisala.
Samo su konj i praščić spavali mirnim snom.
“Eh, Rajko, Rajko…“, tiho reče pas za sebe.
“Da nismo malo pretjerali?“ javi se i krava iz svog ležišta.
“Ma, nije on tako loš“, meknu koza.
“Ko zna gdje je sad?“ reče krava.
Odjednom svi počeše uglas govoriti.

“Tišina!“ prekinu ih konj koga je probudila njihova galama. Svi zaćutaše zaprepašteni jer se on nikad nije upuštao u diskusije.
“Dosta naklapanja, da li ste ga ikad lijepo pitali zašto kukuriče noću? Jeste li pokušali da mu
pomognete?“ Svi posramljeno pognuše glavu.
“Ustvari, nismo…“, reče koza, “ ali bio je toliko dosadan s tim kukurikanjem…“
“Dosadan, dosadan“, nastavi konj, “a koliko puta nas je upozorio na uljeze, budio nas tačan kao sat. Sve smo to zaboravili zbog nekoliko noći nespavanja a nismo se ni upitali da možda nešto nije u redu s njim. Najlakše je osuđivati nekoga ali dajte da vidimo kako da mu pomognemo.“
“Ali Rajko je otišao“, javi se sitnim glasićem praščić koji se takođe probudio.
“A mi ćemo ga naći“, odlučno reče pas, “da vidimo do tada, ko bi mogao znati šta mu je.“
“Možemo pitati miša“, javi se guska, “on je pročitao sve knjige u kući, sigurno će nešto znati.“
“U redu, tako ćemo i učiniti“, reče pas, “a sad na spavanje.“
Ujutru izađoše u dvorište bolje raspoloženi zbog dogovorenog plana. Koke im se takođe pridružiše. Bilo ih je stid što su tako govorile o Rajku a on ih je čuvao sve vrijeme.
“Ali ko će ući u kuću?“, zapita krava.
Svi kao po komandi pogledaše mačka koji se izležavao na toplom, sunčanom krovu ližući šape.
“Ti, dođi ovamo“, reče pas zapovjednički. Mačak ga i ne pogleda.
“Čuješ li ti mene!“ dreknu pas jače.
Mačak lijeno otvori oči. “Kao da čujem neku buku iz daljine“, reče za sebe. Pas narogušeno poskoči ali ga krava zaustavi.
“ Jesi li ti čuo nekad za…izvini, molim te i slično?“ reče mačak.
Pas se jedva obuzdavao. “Da nije ovakva situacija vidio bi ti …“, mrmljao je za sebe, “molim te, možeš li nam pomoći da pomognemo pijetlu?“
“Onom drekavcu, ne vidim zašto bih? Baš nam je lijepo ovako.“ Sačeka teatralno par trenutaka dok su se oni zgledali.

“A možda bih ipak mogao, čisto da ispunim dan.“
Skoči s krova i mekano se dočeka na blistavo bijele šapice.
“U redu, šta hoćete da uradim?“
“Nađi miša u kući i pitaj ga piše li negdje u njegovim knjigama zašto pijetao kukuriče noću“, reče pas.
“Da nađem miša…mmmmm“, obliznu se mačak.
“Da ga nađeš, a ne pojedeš“, zareža pas.
“Dobro, dobro…što si ti neki nervozan tip“, reče mačak a zatim mahnu repom i lagano sa šapice na šapicu krenu prema kući.
“Ja ću pratiti šta se dešava“, reče Matilda i krenu za njim.
“Mišonja….mišonja….gdje si…“, dozivao je mačak šećući kroz kuću. Onda se sage, nakrivi glavu i proviri jednim okom u rupu u samom ćošku.

“Jesi li tu miškoooo“, dozivao ga je.
“Šta je!“ dreknu miš iznutra.
“Izađi da te nešto pitam.“
“Evo trčim“, reče miš.
“Ma, neću ti ništa. Samo jedno pitanjce.“
“Ha ha ha, baš i nećeš, samo jedan gric, a?“ odgovori miš.
“Evo obećavam, važno je.“
“Šta je toliko važno?“ reče miš stojeći iza zida pored samog otvora.
“Znaš onog Rajka što kukuriče noću?“
“Baš kukuriče…“, odvrati miš.
“E, vidiš on je otišao nakon što su se svi izderali na njega jer ne mogu da spavaju.“
“Ma nemoj“, zainteresovano reče miš približivši se još više rupi. Sad je mogao dotaći mačkove brkove koji su se pomjerali lijevo-desno. Pomisli da ga povuče za brk ali se predomisli. Bilo je to ipak suviše opasno.
“I šta hoćeš od mene?“
“Ja ništa. Meni ne nedostaje. Možda malo… ali… čuli smo da si ti načitan pa možda znaš kako bi mu se moglo pomoći?“
“Hm…“, zamisli se mišić, “mislim da znam gdje bih to mogao potražiti. Nećeš me pojesti? Iš na drugi kraj sobe.“
“Pa zar mi ne vjeruješ?“ medeno reče mačak.
“Naravno da ti NE VJERUJEM!“ dreknu miš.
“Dobro, obećavam da te neću pojesti…,evo odlazim.“
Miš sačeka da se uvjeri da je mačak daleko a zatim šmugnu ivicom zida, uzvera se na policu s knjigama a zatim poče trčati lijevo–desno pregledajući knjige.
“Kuhar, Kuhar, Kolači, Šljivarstvo..ne, ne…Stočarstvo…Živina, aha, to bi moglo biti to.“
Prođe iza knjige i gurnu je svom snagom. Knjiga pade na sto ispred police. Miš brzo siđe i poče je prelistavati.

“Ćurke, guske, patke…kokoši, eh to…da vidimo…kokošinjac, nosilice…ne, ne…problemi, da problemi, kokoši ne nose jaja, opada im perje…noćno kukurikanje, evo ga!
Našao sam!“ uzviknu pobjedonosno. Mačak, primjetivši da se miš potpuno udubio u čitanje, nečujno se poče šuljati preko sobe.

“Kaže…dešava se da se pijetlovima poremeti unutrašnji sat i onda kukuriču i kad treba i kad ne treba. To se najčešće dešava za vrijeme punog Mjeseca….interesantno… kad je mjesečina
toliko jaka da pijetao pomisli da je dan. Ima smisla stvarno“, mrmljao je mišić uopšte ne primjećujući mačka koji se sad već sasvim približio.
“Eto, to je to! Poremetio mu se unutrašnji sat!“ zadovoljno uzviknu miš podigavši pogled i u zadnji čas ugleda mačka koji je već ispružio šape. Cijuknu i potrča po stolu, mačak skoči za
njim, okliznu se i obori knjigu na pod. Miš se izmače i uzvera na stonu lampu.
“Obećao si da me nećeš pojesti!“ uzviknu miš.
“Ah, narav je jača od svega moj mišonja“, odvrati mačak i skoči na lampu. Lampa se prevrnu a miš u očaju sa lampe skoči pravo na mačkova leđa i čvrsto se uhvati za njegovo krzno. Mačak se
ljutito osvrtao lijevo-desno ne shvaćajući gdje je miš mogao nestati, dok je on poskakivao na njegovim leđima kao rodeo jahač. U pogodnom trenutku skoči i pobježe u svoju rupu.
Guska Matilda koja je sve to posmatrala izvana, balansirajući na jednoj nozi, na grani žbuna ružičastih hortenzija, zakocenu se od smijeha, zalepeta krilima i pade na ledja u cvijeće ispod
prozora.
“Aha ha ha ha…“, smijala se guska.
“Šta se ti smiješ?“ ljutito reče mačak izlazeći iz kuće.
“Ha ha ha ha ha… da samo znaš…ha ha ha“, nije se mogla zaustaviti Matilda a onda otrča da svima ispriča šta je čula i vidjela.
Smijeh se orio štalom dok je Matilda vrlo živopisno opisivala borbu miša i mačka.
Uto mačak ušeta u štalu. “Šta je toliko smiješno?“ mrzovoljno upita.
“Još pitaš“, naslađivao se pas, “i gdje ono nestade miš…“ To izazva novu salvu smijeha.
Mačak samo prezrivo frknu i uzvera se na svoje omiljeno mjesto pod krovom.
“Điiihaaaa“ reče koza i izazva novu provalu.
Kad su se smirili guska reče:“ Sad važnija stvar. Miš je otkrio šta je Rajku.“
Svi je upitno pogledaše. “Pokvario mu se unutrašnji sat.“ Ispriča im sve što je mišić pročitao.
Praščić raširi oči u nevjerici. Pokvario mu se unutrašnji sat. Zamisli veliki sat kako kuca u Rajkovim grudima.

“Neka ga odnese majstoru “ glasno reče.
“Majstoru, majstoru“, zameketa koza cerekajući se.
“Nije to pravi sat“, reče krava prasetu, “to je nešto u njemu što mu govori kad da kukuriče.“
“Znači to je to“, reče pas, “smeta mu mjesečina. Pa moramo smisliti kako da to riješimo. Ako ne vidi mjesečinu neće ni kukurikati.“
“Ja to mogu riješiti“, javi se jedan tanki glasić. Svi se ogledaše ali nikoga nije bilo.
“Ovdje sam“, opet se začu i mali pauk spusti se na tankoj niti među njih. “Ja ću mu isplesti masku koju može staviti preko očiju kad je mjesečina i tako neće kukurikati.“
Svi se oduševiše. Riješili su problem. Odlučiše da će sutra pas, konj i guska ići tražiti Rajka i zamoliti ga da se vrati kući. Još su malo žamorili uzbuđeni a zatim štala utonu u san.

Rajko je noć ponovo proveo u žbunu na livadi a zatim je kljucajući pomalo, od žbuna do žbuna, stigao do ruba šume. Bio je očajan. Nedostajao mu je njegov kokošinjac, dvorište, čak i onaj glupavi mačak. Razmišljao je da se vrati a onda se sjetio njihovih ljutitih lica i odustao. U sumrak uzleti na jedno drvo. Noć je bila užasna, puna kričanja, svjetlucavih očiju koje su
promicale šumom, nepoznatih šumova… Tek pred zoru konačno malo zaspa. Probudi ga neko šuškanje. Tek je svitalo. Ispod sebe ugleda lisicu kako nepomično stoji. Skamenjen od straha nastojao je da ne ispusti ni jedan jedini zvuk. Lisica šunjajući se krenu rubom šume prema imanju. Preplavi ga novi talas straha, ali ne za sebe nego za svoj kokošinjac. Pomisao da će im lisica nauditi ispuni njegovo malo, kokošije srce, nevjerovatnom snagom. Ono zakuca snažno kao da će mu iskočiti iz grudi i on, ne mareći za svoj život, skoči sa grane i potrča otvorenom livadom prema kokošinjcu kukuričući iz sveg glasa.

Pas se trže iz sna. Nešto nije bilo u redu. Odjednom začu Rajkovo kukurikanje. Na tren se obradova ali onda shvati da nešto nije u redu. Bio je to poziv u pomoć. U jednom skoku se nađe u dvorištu i ugleda Rajka kako trči preko livade i istovremeno lisicu koja skreće sa puta prema kokošinjcu, pravo prema Rajku. Zalaja snažno, preskoči ogradu i ustremi se prema njoj a lija podvi rep i pobježe prema šumi.
“Lisica…pokušao sam…?“ izgovori Rajko teško dišući, sklopi oči i pade na travu ispred psa.
“Uspio si stari druže, uspio si “, reče pas ali ga Rajko više nije čuo.

“Evo, evo otvara oči“, kao kroz maglu dopiralo je do Rajka. Otvori ih i ugleda oko sebe zbijena, zabrinuta lica životinja iz dvorišta.
“Kokošinjac…?“ slabašno upita.
“Sve si spasio“, reče mu pas. Svi su ga nasmješeni gledali. Čak je i mačak bio tu.
“Ne ljutite se više na mene?“
“Ti bi se trebao ljutiti na nas. Pravi prijatelji ne napuštaju jedni druge u nevolji, nego pokušavaju da pomognu do zadnjeg daha, kao što si ti učinio za nas“, reče pas, “mi smo to sa zakašnjenjem shvatili, ali iskupićemo se. Našli smo rješenje tvog problema.“
“Zaista?“ obradova se Rajko.
Ispričaše mu sve a pauk mu pokloni malu masku koju je od tada uvijek stavljao u noćima punog Mjeseca. Tako Rajko nije završio u čorbi a mir se vratio u dvorište.
Naravno i dalje su se povremeno svađali, ali su se i mirili, jer to rade pravi iskreni prijatelji.

356